RANDONNEURS PARIS – BREST - PARIS 2015
I've done it 1230 km for 78:07:06
Prošlo,
ne nije, još uvek u glavi, u srcu. I ko zna još koliko dugo. Ono što je sigurno
je odluka da idem za četiri godine, ako ne da vozim, a ono da budem prisutan
sve vreme dok traje, da ispratim i dočekam učesnike. Karneval i praznik
netakmičarskog biciklizma, druženje, uživanje i vožnja bicikla. Brevet svih
breveta, Randonneurs Paris – Brest – Paris u dužini od 1230 km održava se na
svake četiri godine, a ja sam tu rutu izvezao na bicikli za 78 sati. Ni sporo,
ni brzo, taman da dosta toga vidim, da mnogo ljudi upoznam i da uživam sve
vreme vožnje, pa čak i onda kada je bilo teško, ali i tada je vožnja bicikla
imala svoju draž. Najveći uspeh na
Brevetu je završiti ga u predviđenom vremenu za tu distancu.
Mnogo
toga se promenilo u zadnjoj godini vožnje Breveta, ali ova vožnja je promenila
još više. Brevet nije samo pređeno vreme, pobediti slabost sopstvenog tela i
proveriti sebe u svakakvim uslovima, bio dan ili noć, vrućina ili magla, kiša
ili sneg. Da ne pričamo o halucinacijama. Brevet je mnogo više od toga. Brevet je
priroda, ljudi koji voze, ljudi koji organizuju, volonteri koji učestvuju u
organizaciji i funkcionisanju, ljudi koji stoje kraj trase i navijaju, daju iz
kuće sve što mogu da pruže učesnicima da bi lakše podneli izazov koji su
postavili ispred sebe. Za mene, ovaj
put presudnu ulogu osim motivacije su imali i ljudi na i oko trase. Skoro šest hiljada
učesnika, dve hiljade volontera, a barem sam četvrtinu sreo, učinili su sve da
nam bude lakše, kao i gledaoci sa strane, njihova susretljivost i ljubaznost,
toplina, trud, ali i nepopustljivost volontera na kontrolnim tačkama, ako je
vreme prolaska u pitanju, pa makar ono
bilo i minut i po ( ne sat i po ). Bili smo svedoci kada nisu hteli overiti
karton učesniku koji je kasnio minut i po i to je bilo sasvim u redu, jer treba
poštovati pravila, a i druge učesnike.
Tri
godine se krčkala ideja o odlasku na Randonneurs Paris – Brest – Paris 2015.
Nekako je sve išlo svojim tokom, od upoznavanja šta je to, jurcanje vremena, do
na kraju opuštene vožnje, svojim tempom bez gledanja na ciklomaster. U životu
nisam video toliki broj biciklista, bicikala, ljubitelja biciklizma i Breveta
na jednom mestu. Ljudi su izlazili na ulice, bodrili, dodavali vodu i hranu,
pevali, a sve u slavu nas na drumu.
Strpljivost ljudi u redu za proveru bicikala i dobijanje broja, podrška
koju u redu dobijaš i daješ i upoznavanje je tek početak jakih emocija. Tih dana Pariz je bio okupiran cikloturistima
koji su krenuli na najslavniji Randonneur događaj. Svih 5820 učesnika su heroji, barem u Francuskoj, čak i oni koji
su odustali ili prekoračili vremenski limit,a bilo ih je 1250. Neki su došli da
se takmiče, neki da dokažu sebi da mogu, neki da dokažu drugima da mogu, a
mnogi su došli da uživaju, jer brevet nije trka, brevet spada, verovali ili ne
u cikloturizam.
Start je neverovatan, iako sam došao skoro dva
sata ranije, vreme je proletelo. Preko 500 ljudi na samoj startnoj liniji
isparaća, tapše, navija, podržava, pa zadovoljstvo kada te neki učesnici prepoznaju
i pozovu po imenu, e to je već nešto, plus na sajtu Strave izađe moja fotografija
kako na startu navijam za Tanju Kavčić.
Krećemo, euforija, zadovoljstvo i ne znam
koliko idem na sat niti koliko sam kilometara prešao, velika grupa (otprilike
po 350 ljudi startuje na 15 minuta), gledam okolinu, otpozdravljam publici i ne
znam ni sam koliko puta sam im rekao „Merci“, ali i nije bilo teško, bilo je
pravo zadovoljstvo. Samo vrtim pedale i gledam okolo kako je drugačije, negde
lepo, negde lepše, a negde malo manje lepo
nego u Srbiji, ali nepoznato, novo, pa sve oduševljava i sve se gleda
drugačijim očima i drugim čulima.
Dopalo
mi se kako jedni na druge mislimo, međusobno pazimo, bodrimo, vučemo, bez
obzira kojoj naciji pripadamo. Jednog trenutka sam stao sa strane i gledao kako
ljudi voze, prolaze. Neverovatno lepa slika. Mogla se videti i muško-ženska podrška,
naime, žene je poterala nužda, s jedne strane grmlje i nema šanse da se obiđe,
a onda su svi muškarci i žene njih desetak čučnuli s druge strane u njivu i
glumili da vrše nuždu, samo da bi pomogli svojim koleginicama iz tima.
Pregršt
detalja i sitnica, koje osatju zauvek u sećanju.
Japanac koga su poveli kao masera
izlečio mi je rame koje me godinama boli. Negde na spustu prema Brestu stoji
devojčica kraj puta, iako je kiša i tri sata posle ponoći zaustavlja nas svojim
glasom „café“ ili dečak koji čokoladu
iscepkanoj na kockice služi iz metalnog tanjira, vidi se da nisu imućni, ali on
je hteo da da svoj doprinos. Ostavio sam mu bidon za uspomenu. Pitam se da li
je moguće za četiri godine sresti tu decu i još jednom im reći hvala i dati
nešto za njihov doprinos i za uspomenu. Mada čokolada i kafa nisu ništa u odnosu
na njihov postupak koji će mi ostati zauvek usađen u pamćenje. Čovek sa detetom
od godinu dana pored puta, koji je dao supu, varivo, kafu, kolač, bananu,
čokoladu i neko slano pecivo i nije hteo da uzme ništa. Spremio sam pet evra, a
on na kraju uzeo jedan. Francuz sa kojim sam podelio obrok.
Bračni par iz
Italije s kojima sam vozio uz brdo, Danci, naučili par reči srpskog jezika samo da bi se lakše sporazumeli, s
njima sam vozio par sati kroz noć. Njihova disciplina i međusobna podrška su
ostavili veliki utisak na mene. I jedan maler, neko je uzeo moje kamašne DMT,
to za mene znači da imam kvalitetnu opremu ;-)
Moja
vožnja se odlikovala time što nije bila hronometarska, ciklomaster kao da nije
postojao, vreme koje stoji, uživancija u svakom trenutku, bici hedonizam. Sve
je to zahvaljujući time što se nisam opterećivao vremenom i tek na kraju
shvatih da nisam vodio računa ni o kontrolnim tačkama; koliko ima do zatvaranja
(kontrolne tačke imaju svoje vreme otvaranja i zatvaranja, a bilo ih je
petnaest, plus dve tajne kontrole). Mada moram priznati da sam primetio kada
sam prešao 1000 km.
Treći
dan vožnje je bio izuzetno emotivan za mene.
Dolazak u Villaines, kontrolnu tačku je bio poseban za mene. Stotine
ljudi na ulicama koji pozdravljaju i bodre, deca koja traže da ih dodirneš i
tada misao - više nema sile koja bi me sada zaustavila i pražnjenje emocija,
suze, vrisak i iza ćoška nas četvorica (Italijan, Francuz, Nemac i ja), koji
plačemo i smejemo se. Zadovoljstvo, uspeh, zahvalnost i ko zna još koliko
pozitivnih emocija, misli. Nailazim na Sašu
Jovanovića iz Banja Luke i sledećih 200 km je lako uz priču i smeh. Čovek kakav
se poželeti može za društvo u vožnji. Nema
šanse da vozite sami, ukoliko vi to ne želite.
Moram
napomenuti da na PBP nema reprezentacija, nego
učesnici predstavljaju svoje klubove npr. Randonneurs Norwey, Denmark,
Hungary, Republika Srpska. Iz Italije je došlo tri kluba, koji su i
organizovali dolazak u Pariz. Takođe, svi znamo da svaki turista predstavlja na
neki način kulturu zemlje iz koje dolazi, kao i samu zemlju, tako da je nas
sedamnaest svakako predstavljalo Srbiju i klub Randonneurs Serbia, hteli to mi
ili ne, želeli ili ne i bez obzira da li nas je neko podržao, ispratio,
organizovao ili smo to uradili sami ili uz nečju pomoć.
Pričati
o ličnom iskustvu je ok, ali kako se trenira ili jede, to sve zavisi od slučaja
do slučaja, metabolizma, godina života, fizičkih predispozicija. Na primer, ja sam duplo manje trenirao od nekih koji su
stigli ispred i iza mene. Negde sam uz priču sa drugima i zahvaljujući
poznavanju svojih sposobnosti izvozio
sam 6000 km uz određene vrste treninga. Šveđani sa kojima sam najviše vozio
(bračni par Carl i Solmaz Lundin ) su imali 5000 km, a Britanac Brian Atkins
2000 km više od mene. Taj trio je sjajna ekipa. Sve je to individualno, čak i
ishrana. Ja nigde ne idem bez slanine, paradajza i testenine.
Tehnički
detalji puta i trase bi mogli da se sažmu i to bi izgledalo ovako:
Autobuska karta do Pariza i nazad je šesnaest
hiljada dinara. Hotel u Parizu se može naći za 22,5 evra , pa na više. Mada
možete i preko naših ljudi koji žive u Parizu da nađete smeštaj ili hostel,
koji ne bih preporučio zbog gužve i galame. Hrana je individualna stvar, mada
mi se čini da je najbolje hraniti se kod turaka i ići kod njih na Kebab. Turci
su gostoljubivi, imamo dosta zajedničkih reči i posle dva puta dolaska u
restoran uvek ti daju veće porcije za iste pare. Dragan Mladenović i ja, inače
i moj cimer u hotelu smo kupovali i pečeno pile za šest evra i to je sasvim za
dvojcu dovoljno. Prodavnice su dobro snabdevene i cene se razlikuju od jedne do
druge. Pijaca radi petkom i nedeljom. Špageti u restoranu su oko sedam evra, a supa
jedan i po. Kafa u kafićima je jedan i po evro.
Bicikl može u voz, ali ako hoćete da ga unesete u metro mora biti
spakovan i stajati kod vrata (jedan bicikl na jedna vrata). Obilazak Pariza preporučujem
biciklama.
Na proveri bicikala je lako, proveravaju se
svetla i kočnice. Kada vam nalepe
startni broj ne skidaj te ga jer bez njega i overene prijave da ste prošli
kontrolu nećete moći da iznesete bicikl iz ograđenog dela. Volonteri vas šalju kuda
da idete dalje i ne sekirajte se, sve se završi brzo. Vreme koje ste prijavili
za proveru bicikala, nije striktno, možete to uraditi kad god vam to odgovara.
Na startu jeste gužva, ali vas po slovu puštaju u ograđeni prostor za start. Na
svakoj većoj raskrsnici i na svakih dvadesetak kilometara sedi čovek u kolima
iz organizacije, ne samo što vas usmerava, nego vam može pružiti i korisne
informacije. Bila noć ili dan ti ljudi su na putu. Po dva čoveka na motoru u
ekipi stalno idu napred – nazad, između ostalog kontrolišu da li imate prsluk,
kacigu, svetlo, takođe možete im se obratiti za sve, a staju pored puta kada
vide da neko leži, da bi se uverili da je sve u redu. Treba napomenuti i da svako
mesto ima javni toalet. Od organizatora dobijete i broj telefona koji kada
okrenete javi se automat i pitaju koji jezik govorite - želite. Ako vam se desi nešto nepredviđeno mogu poslati
ekipu po vas. Prvo dolaze vatrogasci, pa hitna pomoć i policija, u roku odmah.
Organizatori imaju i helikopter na raspolaganju.
Na
Kontrolnim tačkama imate, fast food, restoran, servis, prodavnicu biciklističke
opreme, suplemenata, mešovite robe i voća. Kafa je jeftinija nego u Beogradu i
tražite malu, inače dobijete je u količini supe. Ako vam se učini da je nešto
skupo, znajte da su cene po Francuskom standardu, a ne po našem. Uglavnom može
se jesti od tri do petnaest evra. Na
nekim kontrolnim tačkama postoje pult informacije i tu volonter govori
engleski. Na svakoj KT možete naći volontera koji govori engleski, nemački ili
španski jezik. Usput imate prodavnice, kafiće, restorane i fastfood gde je nešto i jeftinije, a možete se hraniti
i usput kod ljudi pored puta koji vam daju
hranu, a vi im ostavite koliko želite. Rent a car je 30 eura dnevno, plus
gorivo, tako da može lako da se organizuje i sopstveni support.
Jedno
jako lepo životno iskustvo koje će dugo ostati urezeno u pamćenje i koje treba
iskoristiti u životu. Pariz, vidimo se za 4 godine za PBP 2019.
